Poštovani,
mama sam dva decaka od 4 i 2 godine i trenutno sam u drugom stanju. Već par dana imam problem sa mladjim detetom koje odbija da jede . Ujutro, kada se probudi popije toplu čokoladu i posle sat vremena doručkuje, recimo za užinu da pojede neki voćni jogurt ili puding, ali kada dodje vreme ručku, bez obzira što ogladni u medjuvremenu, sedne za sto, vidi šta je u tanjiru , kaže "bljak" i to je kraj...Nikakve priče, ubedjivanje, ne pomažu. U stanju je da pije samo vodu , (jer ne želim da mu dam sokove, niti nešto što bi ga zavaralo), ne dajem mu grickalice, neće voće, odbija čak i ono što je ranije bez problema jeo. Osećam da isteruje svoj inat. Znam da dete ne možete naterati da jede, ali ne znam kako da ga ubedim, on tvrdoglavo odbija hranu.
Da li da pustim da prodje ova faza inata i pravim mu stalno samo ono što voli , (a to se sada svelo samo na suvu hranu) ili da ga pustim da gladuje (to je savet doktorke) pa kad ogladni da se nadam da će pojesi to što je za ručak? Osećam da sam upala u vrzino kolo.. Što se više borim oko hrane to on više odbija , a ja sam očajnija.
Drugo pitanje odnosi se na starijeg sina, s kojim u principu nemam problema, ali me jako ljuti kad ga opomenem da nešto ne radi , čak i 2, 3 puta , a onda kad se okrenem on mora to sto je zamislio, iako sam zabranila, da izvede. Ako ga pitam da li je čuo o čemu sam pričala, on na fantastične načine pokusava da skrene temu i izbegne odgovor. Da li je to negde svojsveno istraživačkom duhu dece ili je stvar neke nediscipline? Kako ga naučiti da posluša? Da li on na taj način, možda, pokušava da skrene pažnju na sebe.
Hvala unapred

Poštovana, ishrana je proces od biološke važnosti za organizam i nagon za ishranom i životom je suviše značajna kategorija da bi je Priroda prepustila učenju. Dakle, ne radi se o skretanju pažnje, ali ako već mislite da mu pažnja nedostaje, onda je pružite ne vezujući je isključivo za ishranu. Drugim rečima kada se roditelji ne bi preterano mešali u ritmove ishrane dece, odnosno samo ih pratili, deca najverovatnije ne bi imala poremećaje ishrane (osim ako ne razviju zavisnost od šećera). Deca koja su sklona poremećajima ishrane obično malo jedu od rođenja, sporo i loše sisaju, često povraćaju, kasno počinju sa uzimanjem čvrste hrane. Takav odnos dece prema hrani može imati velikog uticaja na plašljive majke koje se boje da dete neće napredovati ukoliko ne jede onoliko koliko one smatraju da treba, na nestrpljive majke, na depresivne i preterano krute majke, na majke koje su naučile da se ljubav pokazuje nuđenjem hrane. Ukoliko postoji takav nesklad između prirode deteta i ponašanje majki, najverovatnije će se razviti začarani krug koji pominjete. Na pritiske, deca odgovaraju još većim odbijanjem. Odbijanje ili probiranje hrane postaje tada centralna tema u porodici. Vi možete sami proceneti da li ovo što sam napisao ima veze sa vašom situacijom, ali važan znak je da problemi obično nestaju kada neko drugi preuzme brigu oko ishrane deteta, pa vam preporučujem da potražite pomoć supruga i roditelja, nekog dostupnog člana familije ili već osobe koje bi vam pomogla u brizi oko dece, pogotovo što se nalazite i u drugom stanju. Ne postoji dovoljno dobar recept da li nešto treba pojačati ili oslabiti, jer smatram da začarani krug treba prekinuti. Jedino na taj način se ponašanje i odnos prema hrani može promeniti, a samim tim bi se sprečilo i zarazno prenošenje takvih obrazaca i na druge oblasti ponašanja. Srdačno

Interesuje me da li postoji povezanost porodične traumatizacije i religioznosti kod adolescenata i da li je bilo značajnijih istraživanja tog problema? U kakvom odnosu stoje te dvije pojave?

Obzirom da ste me vašim pitanjem motivisali da uradim staističke proračune iz uzorka od 1101 adolescenta, mogu vam reći sledeće. Prvo, između samih polova postoji statistički značajna razlika u ispoljavanju religioznosti, odnosno adolescentkinje su značajno religioznije od svojih vršnjka, ali nema razlike u stepenu traumatizacije. Drugo, unutar muškog pola, postoji značajna povezanost između strogog i surovog vaspitavanja i nižeg stepena religioznosti (ako vam nešto znači p=0.44), a unutar ženskog pola takve povezanosti nema. Da ste postavili još neka pitanja imao bih solidan materijal i da napišem rad. Naravno treba imati na umu da su ovo podaci iz moje baze, da se radi o adolescentima, a da putem interneta možete dodatno tragati i za i mišljenjima drugih istraživača. Pozdrav

Imam 4-godišnju ćerku, ide u vrtić, tamo je dobra i poslušna. Ali, van ustanove je vrlo svadljiva, ratoborna, ne sluša ni mene, oca pomalo ponekad. Užasno je ljuta kada nije po njenom, ima i histerične ispade besa, vrišti, udara rukama i nogama. Priznajem da je kao beba bila dosta mažena, ali kako je strija, čini mi se da je sve agresivnija. Inače, stanje u porodici je zategnuto, živimo u zajednici, moj stres i nervoza, nezadovoljstvo.
Kako da spasem dete od negativnih uticaja i kako da joj pomognem da bude nasmejana i kada je sa mnom?

Prvo, savetujem da se raspitate koja je to čarobna formula koju vaspitačice primenjuju u obdaništu. Obično je odgovoran sadržan u jasnim pravilima i predvidivom i odgovornom ponašanju odraslih. Drugo, i ja bih voleo znati kao je moguće da u atmosefri porodične zategnutosti, mamine nervoze i nezadovoljstva, postojanja negativnih uticaja dete može biti nasmejano? I kada bi bilo, verovatno bi neko pomislio da je za dečjeg psihjatra jer se neadekvatno ponaša obzirom na okolnosti u kojima živi. Da bi dete bilo nasmejano, trebate je zasmejati, a da bi ste je spasili štetnih uticaja potebno je da sprečite izlaganje deteta njima. Možda ne zvuči komplikovano, ali izgleda da je to teško za vas u okolnostima u kojima i vi živite.

Poštovani doktore,
pre pet meseci sam napunio 17 godina i nisam bio zadovoljan svojim izgledom što je rezultiralo niskim samopoštovanjem. Tada sam odlučio da ću se promeniti i postao sam zadovoljan svojim izgledom, ali ne znam da li mi se bitnije povećalo samopostovanje. Kada mi se neka devojka dopada, meni je teško da pridjem, odnosno uopšte ne pridjem.
Srdačan pozdrav.

Poštovani, pošto mi nisi postavio pitanje, ne znam šta bih korisno mogao da ti napišem, ali ti u svakom slučaju čestitam na odlučnosti da nešto promeniš u korist sopstvenog samopoštovanja. Srdačan pozdrav i tebi

Poštovani doktore,
možda sam bila previše sebična u nekom trenutku i nisam primetila šta se sa mojim detetom dešava, ali poslednjih desetak dana ne mogu ni da jedem, ni da spavam koliko se brinem. U stvari, primetila sam ja, ali mene niko ne želi da sasluša, jer svi misle da ja preterujem i bez razloga izmišljam raznorazne situacije kako bih skrenula pažnju na sebe. Naime, moj mladji sin je napunio pet godina pre 3 meseca. Dete zdravo, pravo ne previše bolesno, dete kao i svako drugo. Možda malo više razmažen (i moji i roditelji mog supruga su po malo za to krivi) ali ništa toliko strašno i ništa što se otrglo kontroli. Ide u vrtić već godinu dana, to mu veoma teško pada, naročito spavanje. Vaspitačice se nikada nisu žalile na njega, lepo ručka, sluša ih i igra se sa ostalom decom (malo više sa devojčicama, ali ništa zabrinjavajuće) Poslednjih mesec-mesec i po dana dete se skroz promenilo. Povukao se u sebe, preokupacija su mu crtani filmovi, u stanju je da po ceo dan ne izadje iz sobe da nas vidi ili se pomazi sa nama što je ranije mnogo voleo. Sada i kada ga pozovemo da dodje malo kod nas ili mi sednemo pored njega da se igramo, on se odmah ljuti, slaže neku tužnu facu i moli nas da ga ostavimo da nastavi da gleda crtaće. Ranije se uvek zaleti kada dodjem s posla, zagrli me i poljubi, sada dok ga ne pozovem da izadje iz sobe on se i ne seti da se javi. Nije to slučaj samo sa mnom, tako se ponaša prema svima, jednostavno kao da je ljut na sve nas. Bojim se da nije možda ljubomora u pitanju, jer ipak nas stariji sin dobija mnogo više od njega. Stvarno sam u šoku poslednjih dana, pokušavala sam da to stanje dovedem u vezu sa Varičelom koju je preležao pre jedno četiri nedelje, ne znam da li to uopšte i može da ima bilo kakve veze sa tim. Danas sam ga vodila kod pedijatra, radila mu i krvnu sliku koja je u principu u redu, sem malo lošijeg rezultata hemoglobina. Doktorka mi je preporučila da ga odvedem kod dečijeg psihijatra da čujemo i njegovo mišljenje, delovala je zabrinuto, ali mi ništa nije rekla. Iskreno se nadam da je ovo samo jedna prolazna faza i da će sa mojim sinom biti sve ok.
Unapred Vam hvala na odgovoru.

Poštovana, posmatrajućihronologiju događaja i izmenu ponašanja, verujem da ste vi u pravu dovodeći izmenu ponašanja sa bolovanjem od Varičele, ali u ontekstu promene životnih okolnosti (izostanak iz vrtića, kućna "izolacija", pasivnost, zabavljanje crtaćima itd.). Vraćanju u uobičajenim dnevnim aktivnostima verujem da će uticati ponovo i na ponovno vraćanje uobičajenom ponašanju. Srdačno